Merdžer predstavlja kombinaciju dva ili više ekonomskih entiteta od kojih samo jedan opstaje i zadržava svoj identitet. Kada menadžment i akcionari dveju kompanija, bilo sličnih ili različitih veličina, podržavaju ideju stvaranja kombinacije uz kontinuitet vlasništva i interesa u poslovanju, jasno je da se radi o merdžeru. Za merdžer je bitno da dve involvirane strane postignu uzajamno prihvatljive uslove respektujući cenu kombinacije i ulogu menadžmenta partnera kompanije.
Najčešći merdžeri su statutarni merdžeri (statutory merger) i označavaju transakciju u kojoj kompanija koja opstaje preuzima na sebe svu imovinu i obaveze druge strane u merdžeru. Subsidiarni merdžer (subsidiary merger) predstavlja merdžer dveju kompanija u kome target kompanija postaje filijala i deo filijale roditeljske kompanije. Postoji i reverzibilni subsidijarni merdžer gde se filijala kompanije pripaja targetu.
Merdžer tipično involvira izdavanje i razmenu akcija s tim što su mogući i drugi modaliteti sa drugim hartijama od vrednosti, kao i sa gotovinom.
Korišćenje merdžera kao načina za kupovinu firme ima i prednosti i mana. Naime, merdžer ima pravnu osnovu i ne košta puno u odnosu na druge forme rasta preduzeća. Njihovim nastankom se izbegava neophodnost da se vrši transfer vlasništva svakog pojedinačnog dela imovine od kupljene firme ka firmi kupcu. Dalje, merdžer mora biti odobren glasanjem od strane akcionara svake firme (obično 2/3 akcija moraju biti odobrene) i mora biti u skladu sa državnim zakonima. Takođe, akcionari kupljene firme imaju tzv. pravo ocene (“appraisal right”), što znači da oni mogu da zahtevaju da njihove akcije budu kupljene po pravilnoj vrednosti (fair value). Često se firma kupac ne može dogovoriti sa akcionarima druge firme oko ove vrednosti što rezultuje skupim pravnim postupcima. Ako su u merdžer uključene korporacije iz različitih država virtuelno važi da svaka država mora da da pristanak “svojoj”